Ništavilo – Kratka Priča
Kratka Priča - Ništavilo
Ova kratka priča Nizara Hukića je objavljena u turskom časopisu Bağlar na turskom jeziku. Ispod možete pročitati ovu priču i na našem jeziku.
Gledam ovog uštogljenog čoveka, od tridesetak godina, sa ozbiljnim izrazom na licu punom gneva. Oči su mu poput velike crne rupe u kojoj nema dna, šta god da staviš u nju ne bude dovoljno da je napuni. Njegove reči ne dopiru do mene. Ova kancelarija smrdi jer nema ventilaciju, tepih je star koliko i zgrada koja je bila pre ove zgrade. Zašto je uopšte i počeo mi se obraća? Već sam zaboravio. Samo se sećam da su me pozvali danas jer je veoma važan dan, obračun za prethodni period i upoređivanje performansi za ovaj mesec. Kad sam se pogledao jutros u ogledalu, zamislio sam se dok sam prao zube. Gledajući u to lice, još uvek mlado, puno snage ali tako bezvoljno i prazno. Nenaspavano, umorno i bledo. Krajevi usana se odavno nisu odupreli gravitaciji i nasmejali, onako iskreno. Zapitah sebe, zbog čega?
Posao je trebalo da bude poput fakulteta, nastavak pohoda na život, ciljeve, smisao. Iz dana u dan kao da sam gubio deo sebe. Svaki protraćeni dan bi stvarao kamen na duši, koji bi kao podsetnik nakon mesec dana, svojom težinom vrištao na mene poput ovog gnevnog čoveka – ZAŠTO NE ŽIVIŠ SMISLENO?
Plata bi onda poput adrenalina ušla u moj krvotok i ja bih potpuno zaboravio na to teško brdo na duši. Kao kad sportista polomi nogu ali su mu u tom trenutku važniji trener, navijači ili jedva zlatna rudna ploča zakačena za neku tkaninu, pa u tada kao da bol preloma ne postoji. Oseti ga tek kad sve bude gotovo, svačiji prohtev namiren, osim njegov. Tako plata utiče na mene, svih ovih godina. Ne govorim tačno koliko godina, jer ne želim da znam.
Ja želim da moja energija, inspiracija i znanje teku ka cilju koji je uzvišen. Tako sam govorio na poslednjoj godini fakulteta. Kad se trudite i uradite nešto uzvišeno, pomognete nekome i olakšate patnju onda vam se duša hrani pa se osećate kao smisleno biće. Davno se nisam tako osetio.
Stvarno ne želim da se kezim i klimam glavom. Da slušam ljude koji kao roboti barataju korporativnim rečima, koje nemaju dušu. I pozdrav, i smeh, i pohvala, i nagrada, nemaju dubinu. Svi ovi ljudi oko mene znaju to. Ipak svi se kezimo i lažemo svoju dušu da ovako treba. Želim iskrenost. Gadi mi se od ovih sastanaka zbog sastanaka. Uzbuđenost, iščekivanje, radost, zainteresovanost, kako to izgleda a da nije iz kurtoazije? Zaboravio sam.
- Gospodine Omere, najviše zabrinjavajuća stavka u izveštaju jeste pad prodaje hemijske olovke sa ananasom. Mislimo da je od velikog značaja da naši zaposleni imaju konstantan procenat tokom svakog meseca jer se vaša budućnost meri statistikom i rezultatima…
Veliki značaj? Ja sam bio ništa, zatim seme, pa beba. Onda sam imao potrebu da drugi brinu o meni, pa zatim učio u školi, upoznavao svet. Postao nesigurni tinejdžer, pa zatim momak sa fakultetom i onda zaposleni, kao i ovaj gnevni čovek. Znači oboje smo bili ništa. On je samo ništa koje duže traje od mene i više trpi. Ko zna koliko je teška njegova planina u duši. Ono što je sigurno jeste smrt, u to su svi sigurni. Pa zašto je od velikog značaja to što ovog meseca svojim veštinama i znanjem nisam uspeo da nateram ljude da preko glupe reklame kupe hemijsku olovku sa ananasom na vrhu, malim svetlom i dugmetom sa zvukom koje izgovara „a-na-nas“. Nijedno racionalno biće nema potrebu za tim, potrebu ja izmišljam svojom reklamom i iluzijom da mu je to preko potrebno, a ovaj gnevni čovek jede profit od te potrebe svojim gladnim očima.
- Veoma mi je žao, gospodine. Možemo vam dati preporuku koja će nadam se pomoći u daljem zaposlenju, jer ste ipak već dugo uz ovu firmu. Molimo vas da znanje i poverljive informacije prenesete mlađem radniku koji je bio kod vas na praksi u naredne dve nedelje otkaznog roka.
Otkaz? Kao ne radim više? Za dve nedelje ću se probuditi bez anksioznosti, skuvati kafu i bez konstantnog drndanja telefona? Zvuči čudno, ne osećam ništa.
Kad sam saopštio to svojoj supruzi, pomalo je ličila na onog gnevnog čoveka. Gledala me je strogo ali znajući nju vidim joj strah u očima. Nije njoj toliko do toga što sam ja izgubio posao, već što se plaši budućnosti.
Nisam nikada bio u zatvoru, ali pretpostavljam da je ovakav osećaj kada ste na slobodi. Pomogao sam svom nasledniku prenevši mu sve informacije i znanje. Radno vreme mi je bilo kraće te poslednje dve nedelje, pa bih odmorniji dolazio kući. Volim da pravim stvari od drveta. Imam alat koji mi je otac kupio za moj deseti rođendan. Zaboravio sam taj hobi odavno, jer i kreativnost nestaje poput znanja ako se ne koristi. Proveo sam slobodno vreme radeći na ramovima, stolicama, igračkama za decu i meni najdražim ukrasnim policama za knjige. Svako delo je bilo unikatno. Izbegavam reč proizvod zato sam iskoristio reč delo, proizvod me podseća na posao. Valjda sam istraumiran.
Supruga se smirila. Videvši smirenost i radost na mom licu valjda je i ona shvatila šta je meni u glavi bilo tog dana. Dok je ona govorila, gledao sam kroz prozor iza nje, vrapca na žici. Ovoliko godina sam živeo u strahu da neću imati, da moram da živim kako drugi hoće i da ću nestati budem li radio drugačije. Onaj vrabac leti slobodno, bezbrižno, znajući da će i njegova nafaka doći, brinuo on ili ne. Zbog toga radio je ono što je do njega, bez straha a pre svega bio je slobodan. Ako već živim i radim, živeću slobodno i radiću smisleno.
