TARARE MEDICINSKO ČUDO: ČOVEK KOJI JE JEO SVE
Tarare je bio čudo. Još u ranoj mladosti, njegove navike vezane za ishranu su bile obilne, ali nisu bile opasne. Međutim, stvari poprimaju zlokoban zaokret kada je u pitanju ovaj gurman. Prema izveštajima savremenika i postojećim medicinskim zapisima, njegov apetit je nastavio da raste. Njegova legendarna proždrljivost dovela do toga da ovaj francuski gurman guta žive životinje i pljačka mrtvačnice radi preživljavanja. Jednom je čak bio osumnjičen da je kidnapovao i prožderao malo dete.
Pariz, 1788.
Sa velikim ustima, mnogo širim nego za jedno regularno ljudsko biće, ispunjenim flekavim zubima- Jeo je metal, kamenje, pune korpe jabuka, čak i žive životinje (omiljena mu je bila zmija), sve to da bi zabavio morbidne posmatrače.
Za razliku od većine gurmana, Tarare je bio minijaturne građe, težio je svega 50 kilograma – barem pre jela! Nezavisno od toga koliko je hrane konzumirao, nije se gojio. Kada je bio prazan, njegov stomak bi mlitavo visio do te tačke da je mogao da ga obavije oko svog struka, kao da je neka vrsta kaiša, napravljena od njegovog sopstvenog mesa. Kada mu je stomak bio pun, bio je poput balona. Njegova kosa je bila duga i mekana, a između njegovih obraza je moglo da stane čak 12 jaja.
Pre nego što je postao uspešni ulični zabavljač, bio je poznat samo pod pseudonimom Tarare. Bio je deo putujućeg karavana, kome kriminalne aktivnosti nisu bile strane. Rođen je u ruralnom delu Liona, otprilike 1772. Njegov neutoljivi apetit zapažen je još u ranoj mladosti. Kako legenda kaže, Tarare je mogao da pojede mesa u vrednosti njegove sopstvene težine za 24 sata. Nažalost, njegov apetit i žudnja za hranom primorali su ga da napusti svoju porodicu iz prostog razloga, jer oni nisu bili u mogućnosti da ga nahrane.
Nakon nekoliko godina putovanja u ulozi vagabunda, moleći za hranu, Tarare se oprobao u karijeri solo zabavljača. Sa uspehom, došao je i rizik. Tarare se jednom onesvestio tokom performansa, publika je morala da ga izvede i odveden je u obližnju bolnicu, kasnije je otkriveno da je imao problem sa varenjem.
Nakon tretmana koji je uključivao laksative, zahvalni Tarare je ponudio da demonstrira svoje talente hirurgu koji mu je spasio život. Međutim, to je uradio tako što je pojeo njegov džepni sat! Hirurg je pristao, ali pod uslovom da nakon što pojede njegov sat, on otvori njegov stomak, kako bi ga uzeo natrag. Tarare je odbio, verovatno mudra odluka.
SOULTZ-HATH-RHIN, 1792.
Tokom rata prve koalicije, uvaženi vojni hirurg, Dr Pjer Fransoa Persi, prvi put je upoznao Tararea. On je tada bio vojnik u službi Francuske Revolucionarne Armije. Iako je Tarare imao tek dvadeset godina, delovalo je kao da će biti izuzetno fascinantan pacijent. Tarare nije mogao da opstane samo na vojnoj hrani, počeo je da radi poslove za ostale vojnike u zamenu za njihove zalihe hrane. Kada se i to pokazalo kao nezadovoljavajuće, jeo je sve čega je mogao da se dočepa, metal, ostatke opreme…
Iako je bio izuzetno izdržljiv, opet je posustao zbog umora tokom jednog marša i tada je završio u vojnoj bolnici kojom je rukovodio Dr Persi. Tada mu je odobrena četvorostruka doza vojne hrane, kako bi utolio svoju glad. Tarare je jeo iz kante za smeće, krao je hranu od drugih pacijenata, čak je jeo i vojničke zavoje. Psihološke analize su pokazale da je Tarare apatetičan, ali mentalno stabilan.
Persijev izveštaj opisuje Tararea kao čoveka sa krvavim očima koji se konstantno znojio. Njegov odor tela bio je toliko nepodnošljiv, da se mogao osetiti sa 20 metara. Nakon što bi jeo ogromne količine, Tarare bi padao u nesvest. Persi je testirao njegove limite, i hranio ga je sa dozom hrane koja je bila namenjena za 15 vojnika, Tarare je to progutao vrlo brzo. Persi je nastavio svoje eksperimente, hranio je Tararea mačkama, sovama, jeguljama…
ŠPIJUNSKI DANI
Meseci eksperimentisanja su prošli pre nego je vojska odlučila da može iskoristiti Tarareove “talente”. Tarare je postao špijun. Prva misija mu je bila da prenese dokument kroz neprijateljske linije i to na mestu gde će ga neprijatelj vrlo teško pronaći u njegovom digestivnom traktu. Tarare je progutao drvenu kutiju u kojoj je bio dokument, koji je trebao preneti preko Pruskih linija.
Međutim, kao što se dalo očekivati, osoba koja neverovatno smrdi, i kompulsivno jede đubre, nije baš idealan špijun koji će proći neopaženo. Tarare nije govorio ni reč nemačkog. Ubrzo je uhvaćen, pretučen, uhapšen, a kasnije vraćen za Francusku.
Ponovo, pod pažnjom Dr Persija, trauma koju je Tarare preživeo, onemogućila mu je da nastavi vojnu karijeru. Dr Persi se trudio da nađe lek za njegovo stanje. Pokušavao je na razne načine, koristio je tobako pilule, razne opijate, ali Tarare je još uvek tumarao ulicama i jeo razne otpatke.
Kada je boravio u bolnici, pio je krv bolesnika tek nakon što bi lekari izvadili krv, čak su ga hvatali kako jede leševe iz bolničke mrtvačnice. Kap koja je prelila čašu je bio trenutak kada je jedno dete koje je boravilo u bolnici nestalo. Tarare je optužen da je kidnapovao i prožderao to dete, proteran je iz bolnice i nastavio je da tumara gradom.
VERSAJ, 1798
Dr Persija kontaktiraju lekari iz Versaja, po nalogu jednog od pacijenata koji je bio na samrti. Bio je to Tarare, na korak do smrti približila ga je zlatna viljuška, koju je progutao pre dve godine, i koja je sada bila zaglavljena u njemu. Prošle su četiri godine otkako je Persi poslednji put video Tararea, i nadao se da će uspeti da izvuče viljušku i da spasi njegov život. Nažalost, Tararea nije ubijala viljuška, već tuberkuloza poslednjeg stadijuma. Nakon mesec dana, Tarare je umro.
Znatiželjni kolega Dr Persija je želeo da istraži Tarareov leš, međutim, ostali hirurzi, nisu hteli da učestvuju. Medicinske beleške govore o tome da je Tarare posedovao neverovatno širok jednjak, koji je dozvoljavao lekarima da kroz njegova otvorena usta vide direktno u njegov stomak. Bio je takođe bio neverovatno širok i ispunjen čirevima. Njegovo telo je bilo puno gnoja, njegova jetra i žučna kesa bile su ogromne, a viljušku nikad nisu izvukli.
