GOVORI KOJI SU PROMENILI SVET : Nelson Mandela
Ja sam glavni optuženi.
Završio sam pravo i godinama radio kao advokat u Johanesburgu, kao partner s Oliverom Tamboom. Osuđen sam na pet godina zatvora zato što sam napustio zemlju bez dozvole i podsticao ljude na štrajk krajem maja 1961… Nedostatak ljudskog dostojanstva, koji muči Afrikance, neposredna je posledica politike dominacije belaca. Dominacija belaca podrazumeva inferiornost crnaca. Zakoni smišljeni u cilju održavanja dominacije belaca to samo dodatno potcrtavaju. Fizičke poslove u Južnoj Africi isključivo obavljaju Afrikanci. Kad god i gde god nešto treba da se ponese ili očisti, belac se okreće ne bi li našao nekog Afrikanca da to učini umesto njega, bez obzira na to da li je Afrikanac kod njega zaposlen ili nije. Zbog takvog stava, belci su skloni da Afrikance posmatraju kao posebnu vrstu. Ne gledaju oni na njih kao na ljude koji imaju svoje porodice ; ne uviđaju da i ti crnci imaju osećanja – da se i oni zaljubljuju kao i belci ; da i oni žele da budu sa ženama i decom kao što i belci žele da budu sa svojima; da žele da zarade dovoljno novca da bi mogli kako treba da izdržavaju svoje porodice, da ih prehrane i obuku i školuju. A koji se to “sluga” ili “baštovan” može nadati da će mu to ikad poći za rukom?
Zakoni o putovanju (koji ograničavaju slobodu kretanja Južnoafrikancima crne kože), koji se među Afrikancima smatraju najomrženijim segmentom celokupnog zakonodavstva u ovoj zemlji, čine svakog Afrikanca podložnim policijskom nadzoru, svugde i u svako doba. Sumnjam da postoji ma i jedan Afrikanac muškog roda u Južnoj Africi koji, makar u jednom trenutku, nije imao problema s policijom zbog kršenja tih zakona. Stotine i hiljade Afrikanaca svake godine završi u zatvoru zbog tih zakona. Još je gora činjenica da se zbog ovih zakona muževi razdvajaju od žena, što dovodi do raspada porodica.
Siromaštvo i slom porodičnog života imaju i svoje sekundarne posledice. Deca lutaju ulicama gradskih naselja zato što nema škole koju bi pohađali, ili ih kod kuće ne čekaju roditelji da ih u školu isprate, jer oba roditelja (ako dete ima oba) moraju da rade da bi porodica opstala. To pak dovodi do kraha moralnih vrednosti, do alarmantnog porasta broja vanbračne dece, kao i do sve većeg nasilja, koje izbija ne samo u političkom životu, već svugde. Život u gradskim naseljima je opasan. Ne prođe dan a da nekoga ne izbodu ili ne napadnu. Nasilje se iz tih naselja širi i u krajeve nastaljene belim življem. Kad padne mrak, ljudi se plaše da hodaju sami ulicama. Sve je više provala i pljački, upkos činjenici da se sada za takve prekršaje može izreći i smrtna kazna. Smrtna kazna ne može da zaleči gnojnu ranu.
Nelson Mandela u zatvoru
Afrikanci žele da primaju platu. Afrikanci žele da se bave poslom za koju su sposobni, a ne da rade ono za šta vlast odluči da su sposobni. Afrikanci žele da im se omogući da žive tamo gde rade, a ne da im ne bude dozvoljen pristup u neko područje zato što tu nisu rođeni. Afrikanci žele da im bude dozvoljeno da poseduju zemljište na mestima gde rade, a ne da budu prisiljeni da žive u iznajmljenim kućama koje nikada neće moći da nazovu svojim. Afrikanci žele da budu deo ukupnog stanovništva, a ne da budu primorani na to da žive u svojim getima. Muškarci Afrikanci žele da njihove žene i deca žive sa njima, tamo gde oni rade, a ne da budu prisiljeni na neprirodno obitavanje u samačkim hotelima. Afrikanke žele da budu sa svojim muževima, a ne da, kao udovice, zauvek samuju u rezervatima. Afrikanci žele da im bude dozvoljeno da budu napolju posle jedanaest uveče, a ne da budu primorani da sede po svojim sobama, kao mala deca. Afrikanci žele da im se dozvoli da putuju po celoj zemlji i da traže posao gde oni hoće, a ne gde im kaže Biro za zapošljavanje. Afrikanci samo žele ono što im pripada u Južnoj Africi; žele bezbednost i da učestvuju u društvenom životu.
Mi, iznad svega, tražimo jednaka politička prava, jer bez njih ćemo trajno biti hendikepirani. Ja znam da će to belcima u ovoj zemlji zvučati revolucionarno, zato što će onda većina glasača biti Afrikanci. Zato se belac boji demokratije.
Ali ne smemo dozvoliti da taj strah stane na put jedinom rešenju koje će jemčiti sklad u međurasnim odnosima i slobodu za sve. Nije istina da će oslobođenje svih dovesti do rasne dominacije. Politička podela, zasnovana na boji kože, u potpunosti je veštačka i, kad ona bude nestala, nestaće i prevlasti jedne rase nad drugom. ANK (Afrički nacionalni kongres) se pola veka bori protiv rasizma. Kad odnese pobedu, neće promeniti svoju politiku.
Za to se bori ANK. Ta borba je, uistinu, borba za zemlju. To je borba za afrički narod, nadahnuta patnjom i iskustvom tog naroda. To je borba za pravo na život.
